BA­NJA­LU­KA – Pet go­di­na na­kon otva­ra­nja ste­Äa­ja u fa­bri­ci „UNIS – va­lja­oni­ca hla­dno va­lja­nih tra­ka“ i njen du­go­go­diš­nji di­re­ktor Mi­Ä‡o Mi­lo­va­no­vić i ste­Äaj­ni upra­vnik Sa­vo Še­va­lje­vić sla­Å¾u se u je­dnom – ovom ba­nja­lu­Äkom pri­vre­dnom gi­gan­tu po­sli­je ra­ta ni­je bi­lo spa­sa.

Ko­li­ko, za­pra­vo, ovo pre­du­ze­Ä‡e ni­je ima­lo bu­du­Ä‡nost po­ka­zu­je i po­da­tak da opre­ma ko­ja je pri­je dvi­je go­di­ne pro­da­ta Ho­lan­Ä‘a­ni­ma i da­lje sto­ji u „Uni­su“, jer oni ne mo­gu da na­Ä‘u kup­ca ko­jem bi je pre­pro­da­li.

Fa­bri­ka „UNIS – va­lja­oni­ca hla­dno va­lja­nih tra­ka“ bi­la je je­dno od naj­pro­fi­ta­bil­ni­jih pre­du­ze­Ä‡a u Ba­nja­lu­ci. Smje­šte­na u Ra­mi­Ä‡i­ma, na 323.000 kva­dra­tnih me­ta­ra ze­mlji­šta i ha­lom od 29.460 kva­dra­ta, ova fa­bri­ka je du­go go­di­na bi­la ja­dan od sim­bo­la Ba­nja­lu­ke.

„Unis“ je od de­cem­bra 1995. go­di­ne do otva­ra­nja ste­Äa­ja „ži­vio“ od ki­ri­je me­Ä‘u­na­ro­dnih voj­nih sna­ga u BiH, ko­je su iznaj­mlji­va­le nje­go­ve proi­zvo­dne ha­le.

Vla­da RS je pri­va­ti­za­ci­oni plan za pro­da­ju ovog pre­du­ze­Ä‡a usvo­ji­la kra­jem de­cem­bra 2009. go­di­ne. Kra­jem ma­ja 2013. go­di­ne „Unis – va­lja­oni­ca HVT“ pro­da­ta je za 6,5 mi­li­ona KM.

Ste­Äaj­ni upra­vnik „Uni­sa“ Sa­vo Še­va­lje­vić je za­do­vo­ljan pos­ti­gnu­tom ci­je­na od 6,5 mi­li­ona KM. Na li­ci­ta­ci­ji je pro­da­to 24 he­kta­ra ze­mlji­šta, od če­ga če­ti­ri he­kta­ra za­uzi­ma­ju obje­kti, a 20 he­kta­ra je slo­bo­dno.

„‘Unis’ obje­kti­vno vi­še ni­je mo­rao da nas­ta­vi s ra­dom. Te­hno­lo­gi­ja je zas­tar­je­la, za­gri­ja­va­nje i rad bi­li su na stru­ju, a tro­ško­vi elek­tri­Äne ener­gi­je izno­si­li su ko­li­ko svih do­ma­Ä‡in­sta­va Ba­nje­lu­ke. Po­ku­šao sam da ura­dim re­or­ga­ni­za­ci­ju, ali za to ni­je pos­ta­ja­la ni­ka­kva šan­sa. Raz­go­va­rao sam s lju­di­ma iz Sme­de­re­va, Ja­se­ni­ca, Sko­plja, Ka­to­vi­ca, Ukra­ji­ne i Ru­si­je. Svi su do­la­zi­li, gle­da­li i za­klju­Äi­li da ‘Unis’ ne mo­Å¾e po­no­vo da kre­ne s proi­zvo­dnjom. Svi su tra­Å¾i­li da te­hno­lo­ški pro­ces bu­de na gas, ali to ni­je bi­lo mo­gu­Ä‡e. Ka­pa­ci­tet ‘Uni­sa’ je bio 110.000 to­na, ali se sa­mo u je­dnoj go­di­ni pri­bli­Å¾io toj ci­fri – 106.000 to­na. To je odli­Äan re­zul­tat, ali odnos sna­ga se pro­mi­je­nio – da bi je­dna fir­ma bi­la ren­ta­bil­na, ne­op­ho­dno je da go­diš­nje proi­zvo­di mi­ni­mal­no 1,3 mi­li­ona to­na„, ka­Å¾e Še­va­lje­vić.

On do­da­je da je „Unis“ pri­je ra­ta ra­dio vi­še ne­go do­bro, jer je trži­šte bi­lo za­tvo­re­no. Ju­go­sla­vi­ja je ima­la 22 mi­li­ona sta­no­vni­ka i bi­lo je la­ko pla­si­ra­ti ro­bu na ta­kvo trži­šte. To je bi­la proi­zvo­dnja na­mi­je­nje­na bi­je­loj te­hni­ci i kup­ci su bi­li una­pri­jed odre­Ä‘e­ni. Bi­lo je i izvo­za, ali vi­še od 75 od­sto ro­be je pla­si­ra­no na do­ma­Ä‡e trži­šte. Si­ro­vi­ne su ta­da do­la­zi­le iz is­to­Äne Evro­pe, a ci­je­ne su bi­le nis­ke.

Ali, tvrdi Še­va­lje­vić, sve se to pro­mi­je­ni­lo i ni­je pos­to­ja­la ni­ka­kva šan­sa da fir­ma nas­ta­vi s proi­zvo­dnjom.

„‘Unis’ je do­bar pri­mjer ka­ko se mo­Å¾e pris­tu­pi­ti ste­Äaj­nom pos­tup­ku. Svu imo­vi­nu ‘Uni­sa’ sa­Äu­vao je OHR. Ta­daš­nji me­na­džment je bio mu­dar i odmah je po­kre­nuo ste­Äaj. Ni­je če­kao da do­Ä‘e do es­ka­la­ci­je tro­ško­ve i ni­je se za­du­Å¾i­vao kao što to ve­Ä‡i­na ra­di. Na­šao sam ne­ka du­go­va­nja pre­ma ra­dni­ci­ma, ali sve je to brzo is­pla­Ä‡e­no. I još je os­ta­lo da is­pla­ti­mo akci­ona­re i njih će­mo is­pla­ti­ti po vri­je­dnos­ti akci­je, a ka­ko stva­ri za sa­da sto­je, vri­je­dnost akci­ja će bi­ti ve­Ä‡a na­kon za­tva­ra­nja ste­Äa­ja, ne­go pri­je otva­ra­nja is­tog, što je sva­ka­ko izne­na­Ä‘u­ju­Ä‡e i zvu­Äi go­to­vo ne­vje­ro­va­tno„, is­ta­kao je Še­va­lje­vić.

Mi­Ä‡o Mi­lo­va­no­vić je bio di­re­ktor „Uni­sa“ od sep­tem­bra 1998. go­di­ne do ma­ja 2010. go­di­ne. On da­nas tvrdi da je odlu­ka da se „Unis“ svo­je­vre­me­no iz­mjes­ti u Ra­mi­Ä‡e bi­la po­li­ti­Äke pri­ro­de i da ni­je­dno pre­du­ze­Ä‡e ta­kvog pro­fi­la tu ni­je mo­glo da op­sta­ne.

„U bli­zi­ni ‘Uni­sa’ ne pos­to­ji vo­de­ni tok. Ili bar že­lje­zni­Äka pru­ga. Tro­ško­vi tran­spor­ta zbog to­ga su bi­li ogro­mni. Pre­du­ze­Ä‡a ko­ja se ba­ve ta­kvim po­slo­vi­ma, a ni­su po­red vo­de­nog to­ka, ne­ma­ju ni­ka­kvu šan­su da op­sta­nu. Izu­ze­tno pa­me­tan me­na­džment sva­ka­ko je klju­Äni ra­zlog za­što je to pre­du­ze­Ä‡e ta­da bi­lo to­li­ko us­pje­šno. Po­red to­ga, mno­ge okol­nos­ti su išle na ru­ku ‘Uni­su’ – od za­tvo­re­nog trži­šte do či­nje­ni­ce da je tih go­di­na iz­gor­je­la va­lja­oni­ca hla­dnih tra­ka u Sme­de­re­vu. Me­na­džment ‘Uni­sa’ je te­hni­Äki bio is­pred svih sli­Änih pos­tro­je­nja – is­pred slo­ve­na­Äkih že­lje­za­ra, is­pred va­lja­oni­ce u Sko­plju i is­pred va­lja­oni­ce u Sme­de­re­vu„, ka­Å¾e Mi­lo­va­no­vić.

Proi­zvo­dnja je, do­da­je on, u „Uni­su“ sta­la to­kom ra­ta i po­sli­je ni­je mo­gla da se nas­ta­vi. Si­ro­vi­na ni­je mo­gla da se do­bi­je ni na ko­ji na­Äin. Ta­ko ma­la proi­zvo­dnja, di­slo­ci­ra­na u kon­ti­nen­tal­ni dio je­dnos­ta­vno ni­je ima­la šan­su da pre­Å¾i­vi.

„Bi­la je pu­ka uto­pi­ja da se taj sis­tem mo­gao re­ha­bi­li­to­va­ti. Da li se mo­glo ne­što dru­go na­pra­vi­ti? Mo­glo je. Šta? Ne znam ni sam, ali mo­glo je i tre­ba­lo je po­ku­ša­ti. Jer ni­je­dno pre­du­ze­Ä‡e ni­je ima­lo ta­kvu in­fras­tru­ktu­ru u Ba­nja­lu­ci – de­vet ki­lo­me­ta­ra ste od cen­tra gra­da, na ma­gis­tral­nom pu­tu, bli­zu je auto­put, sa­mim tim i dvi­je su­sje­dne ze­mlje i nji­ho­vi gla­vni gra­do­vi. ‘Unis’ je imao i re­zer­vo­ar od 500 ku­bi­ka vo­de. I dva 20-ki­lo­vol­tna da­le­ko­vo­da„, ka­Å¾e Mi­lo­va­no­vić.

„Unis“ je, tvrdi on, bi­lo naj­pro­fi­ta­bil­ni­je pre­du­ze­Ä‡e u Ba­nja­lu­ci. U naj­bo­ljim go­di­na­ma pri­hod je do­se­zao i do 120-130 mi­li­ona ma­ra­ka. Ni­je bi­la ni­je­dna go­di­na da ni­je bi­lo čis­te do­bi­ti od če­ti­ri do pet mi­li­ona ma­ra­ka.

„ÄŒak smo tra­Å¾i­li i pri­je­vre­me­nu ot­pla­tu kre­di­ta, ali nam to svo­je­vre­me­no ni­je omo­gu­Ä‡e­no. Kri­za je po­Äe­la da se osje­Ä‡a već 1986. go­di­ne. Ta­Äni­je, do­la­zi­lo je do la­ga­nog pa­da. A do ta­da su za­po­sle­ni ima­li 16 pla­ta, ču­ve­ni ‘vi­šak’. I za­to su svi htje­li da do­Ä‘u u to pre­du­ze­Ä‡e i za­to je bi­la ve­li­ka se­le­kci­ja ka­dra. A oni ko­ji su ra­di­li tu se­le­kci­ju, zna­li su ka­ko to tre­ba da ura­de„, re­kao je Mi­lo­va­no­vić.

Mi­Ä‡o Mi­lo­va­no­vić ka­Å¾e da je „Unis“ pri­je ra­ta za­poš­lja­vao 720 ra­dni­ka, iako je bio pro­je­kto­van na 370 ra­dni­ka. Ta­da je, ka­Å¾e on, bi­lo dru­ga­Äi­je vri­je­me – na 50 ra­dni­ka do­la­zio je je­dan pri­pra­vnik.

„Po po­vrat­ku iz ra­ta sam u ‘Uni­su’ za­te­kao 333 ra­dni­ka. Za­ku­pni­nom ko­ju smo do­bi­ja­li od SFOR-a naj­ve­Ä‡i broj ra­dni­ka smo tre­ti­ra­li kao ra­dni­ke na če­ka­nju. Pla­Ä‡a­li smo im pen­zi­ono i so­ci­jal­no i čak smo im odre­Ä‘e­no vri­je­me da­va­li ne­ku na­kna­du. Svi su ra­dni­ci zbri­nu­ti s naj­ve­Ä‡im mo­gu­Ä‡im so­ci­jal­nim osje­Ä‡a­njem„, ka­Å¾e Mi­lo­va­no­vić.

Na­kon pro­da­je „Uni­sa“ iz Admi­nis­tra­ti­vne slu­Å¾be gra­da Ba­nja­lu­ka sa­op­šti­li su da se za ula­zak u bu­du­Ä‡i te­hno­lo­ški bi­znis park pri­ja­vi­lo vi­še od 50 za­in­te­re­so­va­nih in­ves­ti­to­ra. Me­Ä‘u­tim, pet go­di­na ka­sni­je i ta je ide­ja pro­pa­la, a te­hno­lo­ški bi­znis park je odje­dnom pos­tao po­slo­vna zo­na. Na­ime, Sa­vjet za pri­vre­du, za­poš­lja­va­nje, fi­nan­si­je i bu­džet gra­da Ba­nja­lu­ka je 19. mar­ta ove go­di­ne odlu­Äio da se iz­vrši pre­na­mje­na te­hno­lo­škog bi­znis par­ka u po­slo­vnu zo­nu. Gra­do­na­Äel­nik Ba­nja­lu­ke Slo­bo­dan Ga­vra­no­vić je re­kao da je pro­je­kat „Te­hno­lo­ški bi­znis park“ ra­Ä‘en pri­je osam go­di­na i da je po­dra­zu­mi­je­vao ve­li­ko ula­ga­nje. Ubrzo će se sa­zna­ti da li je pro­mje­na ime­na bi­la sa­mo još je­dna ka­mu­fla­Å¾a ili će za­par­lo­Å¾e­ni plac u Ra­mi­Ä‡i­ma ko­na­Äno oži­vje­ti.

SLEDEĆE: Od „Cvje­Ä‡a­ra“ os­tao sa­mo ko­rov

Izvor vijesti: CAPITAL i Nezavisne novine